PONEKAD I U IZGORELOJ KUĆI SKITNICE PRONAĐU DOM

Foto: WIKIDATA

PONEKAD I U IZGORELOJ KUĆI SKITNICE PRONAĐU DOM

Piše: Dragana Jovanović

Re vo lu ci ja. Ree voo luu cii jaaa. Iznova ponavljam da mi ne pobegne sa usana jedino u šta verovah. Prstima ispucalim od vetra dodirujem crveni kaftan na jednoj plavookoj devojčici. Izrađen je istim prstima nakon izlaska iz tamnice. Znate već, Moskva nije bila prijatna ni dobrima, a kamoli nama sa druge strane raja. Mnogo godina, istina i zabluda, ideja i razočaranja… i Revolucija. I Revolucija je prošla od tad. Zbog nje tvrdnje da ova glava bez kose i pogled u kom ima nečeg čudno zlokobnog nalikuje robijaškoj više se ne mogu okarakterisati kao predrasude. Ćelijo 103, bila si moj dom! Otkrila si mi više svetova od svih kružooka koje posetih. Dala si mi više nego što mogu da podelim ja – jeftinih reči rasipnik i trošadžija.

Moje knjige biće štampane nakon ovog čina, moj vapaj možda začuju budući. Svi vole nesretne sudbine pesnika. U suprotnom, sadržaj sa ličnošću nije ukomponovan. Moje oči umorne su, ekseri kojima Hrist bi prikovan u zenicama mi se ugnezdiše. Ideje su doživele svoj zamah i ja, zabludni pesnik poverovah u ono najviše, svet je diktirao moje stihove i rime. Ali svet je postao suviše težak čak i za mene. Ono beskućništvo i rad za 15 kopejki sad mi se čini bogovskim ugođajem. Oprosti, oče, zabludama sina svoga.

U rat me ne primiše. Ali ratove ja vodim i bez hladnog oružja. Barem sam ih vodio. Sad samo osećam neku teskobu kad kakvu parolu treba zaustiti, a ekstremiteti zamru na samu pomisao o kakvom revoltu kao da govore: Ove noge žirafe umorne su za tvoje krepke želje. Saslušam ih kad siđem sa oblaka. A ovaj put silazak je konačan.

Dragi Serjoža, da sam tada znao ono u šta verujem sada, povukao bih one teške reči. Ipak, ako si sam sebi presudio, reči neka ostanu. Ja nemam izbora, ali ti si morao imati. Ipak, dugujem ti zahvalnost i raduje me što se uklapaš u mantru poželjnih pesnika. В этой жизни умирать не ново, но и жить, конечно, не новей.

Rusijo, od tebe sam samo iskao priznanje. Ali na obeležavanje dvadesete godišnjice moga rada niko od pesnika nije došao. Ja ne krivim i ne mrzim nikog. Priznaće me kad dođe vreme za to, samo u mojim zenicama više neće biti eksera koji bi oči držale otvorenim i ja ću tada već uveliko počivati. Ostalo mi je samo da ti poručim, zemljo krvi i leda, da je ljubav bila moj pogonski kotač. Nažalost, sada je zakočio. Pobedu nisam izdejstvovao. Neko drugi će.

U Ljubljanskom više nema nikoga, u ovoj sobi ja sam poput broda bez kompasa. April je i još uvek je hladno. Uvek mi je bilo hladno.

Ja i srce nijednom do maja ne stigosmo,
u prošlom životu,
tek stoti april je.

Podelite članak sa drugima!

Dragana Jovanović

Zdravo, ja sam Dragana, imam 23 godine. Diplomirani sam filolog i trenutno na masterskim studijama srpske književnosti i jezika. Čitam, pišem prozu, književnu kritiku i veliki sam zaljubljenik u španski jezik i hispansku kulturu.

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljivana.