Nagrada „Desanka Maksimović“ pesniku Saši Radojčiću
Dobitnik ovogodišnje Nagrade „Desanka Maskimović“ je pesnik, kritičar, profesor i prevodilac Saša Radojčić.
Žiri za dodelu nagrade, koji su činili Tanja Kragujević, Vladimir Kopicl, Slobodan Zubanović, Sonja Veselinović i Svetlana Šeatović, jednoglasno je odlučio da Saša Radojčić dobije tu prestižnu nagradu za ukupan doprinos srpskoj poeziji, koju dodeljuje Zadužbina „Desanka Maksimović“.
Saša Radojčić je pesnik koji je autentičnim pesničkim opusom uspešno sintetizovao filozofska znanja, sveopštu eruduciju i jednostavnost pesničkog izraza. On predstavlja liniju srpske poezije usmerene na tradiciju pesništva, sofisticiran iskaz i originalnost oslonjenu na lično iskustvo. Time je dao poseban doprinos razvoju srpske poezije.
Radojčić (1963) je diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu predaje Filozofiju umetnosti u zvanju redovnog profesora. Objavio je osam zbirki pesama: Uzalud snovi (1985), Kamerna muzika (1991), Amerika i druge pesme (1994), Elegije, nokturna, etide (2001), Četiri godišnja doba (2004), Cyber zen (2013), Duge i kratke pesme (2015), To mora da sam takođe ja (2020).
Radojčić je izvrstan tumač srpskog pesništva i umetnosti. Objavio je pet knjiga kritika i ogleda: Providni anđeli (2003), Poezija, vreme buduće (2003), Reč posle (2015), Jedna pesma (2016), Slike i rečenice (2017), Ogledalo na pijaci Bajloni (2019).
Autor je pet teorijskih knjiga o filozofiji umetnosti i pesništvu: Ništa i prah. Antropološki pesimizam Sterijinog Davorja (2006), Stapanje horizonata. Pesništvo i interpretacija pesništva u filozofskoj hermeneutici (2010), Razumevanje i zbivanje. Osnovni činioci hermeneutičkog iskustva (2011), Uvod u filozofiju umetnosti (2014), Umetnost i stvarnost (2021).
Preveo je sa nemačkog jezika jedanaest filozofskih i teorijskih dela H. G. Gadamera, V. Diltaja, R. Zafranskog, E. Jingera, H. Kajzelringa, L. A. Salome, V. Vajblingera i V. Ajlenbergera.
Saša Radojčić je kao sveobuhvatna pesnička i filozofska ličnost ostavio veoma dubok pečat u srpskoj poeziji odabranim zbirkama koje su jedinstven spoj pesništva i filozofskog znanja. Za poeziju je dobio nagrade „Branko Ćopić“, „Đura Jakšić“, „Venac Laze Kostića“, „Lenkin prsten“, Zmajevu nagradu i Disovu nagradu za celokupno pesničko delo. Dobitnik je i nagrade „Milan Bogdanović“ za književnu kritiku.
Od prvih pesničkih knjiga, posebno zbirke Kamerna muzika (1991), Saša Radojčić počinje svoj veoma specifičan pesnički put – stvaraoca, i kako u najnovijoj knjizi – To mora da sam takođe ja (2020) – kaže, „čitaoca“ poezije.
U oba slučaja, to je put brižljivog tumača pozicije pesničkog subjekta situiranog između vitalnih pitanja egzistencije i jezika. Radojčić jedinstvenom lirskom vizurom i pesničkim stilom donosi širok raspon tema dajući svakom zbirkom različite aspekte, sagledavajući Vreme i čoveka u vremenu, od nasleđenih predstava pesnika prethodnika do živog i savremenog iskustva. Nikada ne gubi smisao za sažete forme i lirsku obojenost sopstvenog glasa određenog ličnim Trenutkom u vremenu i prostoru.
Kroz dubinu mišljenja i jednostavnost govora Radojčić je izgradio specifičan pesnički opus u srpskoj poeziji. U poslednjoj knjizi To mora da sam takođe ja (2020) Radojčić progovara o bogovima, herojima, svakodnevici, ljubavi, prijateljstvu, vremenu i porodici jednostavnošću iskaza i „opevanjem mišljenja“.
Time je Radojčić pesnik erudita, ali i pesnik malih stvari, detalja, medaljona života koji nose svu težinu egzistencije i složenost dijalektike postojanja. Esejista filozofske provenijencije, ali i senzibilni stvaralac, Saša Radojčić svoju najnoviju etapu stvaralačkog sazrevanja obeležava kao prisno viđeno iskustvo, pesnika i ličnog doživljaja. Najnovijom zbirkom To mora da sam takođe ja (2020) on je potvrdio svoju punu pesničku zrelost, samim tim i svoje mesto u vrhu savremene srpske poezije.
Smislom za najesencijalnije vrednosti, iskazane jednostavnim jezikom, Radojčić se približava i važnim aspektima stvaranja Desanke Maksimović, i to najviše u delu njene refleksivne lirike. Novim stilom Radojčić blisko Desanki Maksimović suptilno detektuje promene koje donosi vreme, iskazuje strepnju i upitanost pred pitanjima čovekove egzistencije i umetničkog stvaranja. Tako ostaje savremen i svevremen pred novim i humanističkim izazovima savremenog društva.
Izvor: rts.rs
