Klasici koje nikada niste pročitali jer niste imali vremena

pixabay.com

Klasici koje nikada niste pročitali jer niste imali vremena

Majstor i Margarita – Mihail A. Bulgakov (1973)

Kada se spominju ruski pisci pomisli se na zlatno doba ruske književnosti. Tek će se poneko setiti Bulgakova. Ovo je roman koji vam omogućava da se prošetate Moskvom, zapravo, da letite nad njom. Roman pripada fantastici, ali teba napomenuti da je pisan u Sovjetskom Savezu i bogat je motivima iz „oba sveta”, te sigurno neće biti mrzak ni onima koji vole realističnije radnje. Magija, obredi, Satanina družina, zaljubljeni, ućutkani pisac, magični napici, ljubav i, naravno, biblijska parabola i priča o Pilatu, ali samo o Pilatu.

Sve će biti dobro na kraju. Svet je izgrađen na tome.

Sto godina samoće – Gabrijel Garsija Markes (1967)

Ovo je još jedan roman fantastike. Radnja se dešava u izmišljenom gradu Makondo u Kolumbiji. Radnja se odvija sto godina i prati porodicu Buendija. Pratimo sedam generacija, a neka izdanja priredila su i porodično stablo jer je nekada teško ispratiti radnju. Upravo zbog toga i činjenice da putujemo kroz čitav vek sve vreme ostajući u jednom selu, ovo delo okupira svu pažnju. Fikcija koja je protagonistima prirodna, a koja čitaocu zaokuplja um je razlog zbog kog se oči ne odvajaju od stranica. I dok pratimo istoriju Južne Amerike, mi postajemo deo te porodice i navikavamo se na magični svet. To je taj magijski realizam.

Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao je da se seti onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led.

Seobe (I i II) – Miloš Crnjanski (1929, 1962)

Svako dobro delo je celina za sebe, ali neka viša priča i veza mora postojati i to je slučaj sa Seobama. Jezik Crnjanskog jeste težak i nekad je neprohodan poput močvara koje prelaze Isakoviči, ali su radnja i likovi, njihove patnje i muke te koje daju smisao i tom teškom jeziku dočaravaju ono što čitalac treba da oseti – sapatništvo. Delo prati porodicu Isakovič – u prvom delu braću pukovnika Vuka, njegovu ženu Dafinu i Aranđela za vreme rata između Francuske i Austrije. Muka koja prati Vuka je život za koji oseća da nije njegov i da ga je poklonio vojsci koja nije njegova. U drugom delu glavni je junak Pavle, Vukov unuk. On sanja o Rusiji kao o obećanoj zemlji. Čitalac prati njegov put u Rusiju i njegov život i misli kad je dostigne.

Uliks – Džejms Džojs (1922)

Oni koji vole roman napisan kao tok misli junaka, sigurno moraju zavoleti Uliksa. Verovatno jedan od najsvetlijih primera moderne fikcije gde je unutrašnji monolog produbljen i razrađen do savršenstva. Zašto ovo delo nosi ime Homerovog Odiseja zaključite sami. Radnja prati troje ljudi i odvija se u samo jednom danu. Svako poglavlje (uslovno rečeno) napisano je drugačijim stilom (predstave, romanse, hiperbole, apsurdi, onomatopeje…). Nekada se delo čini kao iživljavanje pisca nad čitaocem, nekad izostaje interpunkcija, nekad se samo izgubimo u stilu. Delo je puno aluzija i metafora koje zahtevaju bogatu opštu kulturu. Puno je „referenci” na filozofiju, simbolizam i klasike poput Dantea. Ukratko, Uliks je put kroz jezik i čovečanstvo.

Braća Karamazovi – Fjodor M. Dostojevski (1879/80)

Naravno da je jedan od klasika i Dostojevski. Uglavnom se na njega i pomisli kada se priča o obimnim delima koje čitaju akadamici u svojim bogatim bibliotekama. Verujem da ne postoji lista klasika bez Tolstoja i Dostojevskog, iako smo ovog puta prednost dali Fjodoru. Ovo delo govori o trojici braća Dmitriju, Ivanu i Alekseju i njihovom ocu Fjodoru. Radnja je duga, mada ona nije naglašena, psihološki sukob i psiha junaka je ono što je Dostojevski doveo do savršenstva. Neki stručni termini koji nekad opterećuju čitaoca su teološka drama ili etička debata o Bogu, moralu i slobodnoj volji. Na kraju krajeva, svako delo, ako je dobro, će vas makar i na prevaru naterati da razmišljate o ovome. Možda bi baš ovo trebalo da nas povuče, a ne odvuče da čitamo dela pisca koga je Niče smatrao svojim duhovnim učiteljem.

Danas se skoro svi daroviti ljudi strašno boje da ne budu smešni, i usled toga su nesrećni.

Dekameron – Đovani Bokačo (1350-1353)

Desetoro mladih ljudi odluče da se za vreme kuge sklone iz Firence da bi – sačuvali zdravlje. U deset dana, svakog dana, koji je tematski određen, svako od njih treba da ispriča po jednu priču. Mnogi kritičari i teoretičari naglašavaju da je ovo delo celina i da se njegova puna čar spozna u čitanju od korice do korice. Postoji priča koja nosi pouku na kraju samog dela, ali su i razne pojedine priče međusobno povezane i tako pored zabave, dobijamo i predivnu simetriju jezika, tema, motiva i univerzalnu pouku koju ćete, nadam se, izvući ne samo iz ove knjige, već i situacije u kojoj se svi nalazimo.

Tekst preuzet iz magazina Oblakoder.

Podelite članak sa drugima!

Tijana Topalović

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljivana.